Lutrija na našim prostorima datira iz perioda vladavine kneza Miloša Obrenovića, početkom 19. veka. Knez Miloš Obrenović dozvolio je organizovanje igara na sreću, kako bi potpomogao privredu u zemlji. 1833. godine, knez je dao pismenu dozvolu izvesnom doktoru Mesareviću da "može svoju kuću i majur u Beogradu, u Paliluli, dati na lutriju". Miloš je izdao dopis "Visokoslavnom sudu Narodno-Srbskom i za ustanovljenje prve srpske lutrije pod upravom svog sekretara Stevana Radičevića. U tom dopisu poslatom iz Kragujevca, knez svojim potpisom naređuje da sud mora motriti na organizatore, da "ne daju da se sovokupitelj na nji tuži".

Izvlačenje dobitaka bilo je svake druge nedelje, izveštaji o dobicima su objavljivani u „Srpskim novinama“, a političari su morali da traže dozvolu od Državnog saveta „kako bi lutriju igrali“. Nagrade su bile robne i za ono vreme vredne. Tako su u februaru 1834. godine dobici na lutriji bili konj i kola, srebrna sablja i zlatni sat. Četiri godine kasnije, nažalost, prva srpska lutrija, koja je za cilj imala da prodajom srećki potpomogne privredu u zemlji, ugašena je.

Istorija lutrijskih igara u našoj zemlji nastavlja se krajem XIX veka, kada je Uprava Klasne lutrije Srbije prodavala srećke u tadašnjim poslanstvima. Prihode Klasne lutrije kontrolisalo je Ministarstvo narodne privrede, deo je pretvaran u akcije državnih preduzeća, dok je ostatak izdvajan u humanitarne svrhe.

Klasna lutrija, koja je i u to vreme jedina imala pravo priređivanja igara na sreću, postala je jedno od imućnijih državnih preduzeća, koje je i tada ulagalo u bolji život građana Srbije. Posle samo sedam godina poslovanja, 1896. godine, njeno bogatstvo procenjeno je na 3,45 milijardi dinara ili trećinu državnog duga u zlatu.